U organizaciji udruženja DOK Srbija i Filmskog centra Srbije, a u okviru programa Dan domaćeg filma, u četvrtak 24. januara, u maloj sali Niškog kulturnog centra od 19 sati održaće se projekcije 10 domaćih dokumentarnih filmova u osam gradova Srbije.
“Filmski centar Srbije u saradnji sa DOK Srbija nastavlja sa realizacijom projekta Dan domaćeg filma, sa ciljem promocije domaćih dokumentarnih filmova koji nisu imali široku bioskopsku distribuciju a zaslužuju da budu viđeni. Nakon projekcije, gledaoci će imati priliku da razgovaraju sa članovima autorskog tima”, saopštavaju iz Niškog kulturnog centra.
Program podrazumeva besplatnu filmsku projekciju i razgovor sa autorom, i održaće se u osam gradova Srbije: Nišu (“Enkel” Aleksandra Reljića), Vranju (“Dugo putovanje u rat” Miloša Škundrića), Novom Sadu (“Najvažniji dečko na svetu” Tee Lukač), Novom Pazaru (“Wongar” Andrijane Stojković), Čačku (“Tako mi na istoku” Katarine Mutić i “Dnevnik jednog kamiondžije” Miloša Ljubomirovića), Vrnjačkoj Banji (“Gora” Stefana Maleševića), Leskovcu (“Pejzaži rata, pejzaži mira” Arona Sekelja i “Siguran posao” Igora M. Toholja) i Zrenjaninu (“Okupirani bioskop” Senke Domanović).
Film Enkel Aleksandra Reljića u produkciji Radio televizije Vojvodine koji će biti prikazan u Nišu, govori o unuku komandanta Aušvica Rajnera Hesa (Rainer Hoess), koga 2014. simbolično usvaja preživela logorašica Eva Mozes Kor, koja je preživela nacističke smrtonosne eksperimente doktora Jozefa Mengelea. Njih dvoje su u Aušvicu potpisali zavet o zajedničkom nastupu u borbi protiv rasizma, antisemitizma i ksenofobije u današnjem svetu.
RE$ AUTORA FILMA:
Ideja za film „Enkel“ rodila se početkom 2015, u vreme 70. godišnjice oslobođenja Aušvica. Završavali smo dokumentarni TV film pod nazivom „Auschwitz – Jugoslovensko sećanje“, koji se emitovao 27.01. tačno na 70. godišnjicu oslobođenja tog stravičnog logora smrti. Tog dana okretao sam domaće i strane TV kanale, da vidim kako kolege izveštavaju o ovom važnom i velikom jubileju. Naleteo sam na intervju Kristijan Amanpur sa Rajnerom Hesom, na CNN-u, koji se uključivao direktno iz Krakova i koji je došao da prisustvuje godišnjici stravičnog zločina, koji je počinio njegov deda. Zenemeo sam i rekao u sebi:“ ja ovog čoveka moram da nađem i snimim priču “. Počeo sam da pretražujem podatke o Hesu na internetu i pronašao „Daily Telegraf“ od 15.01.2015. i članak o Rajneru, Evi i simboličnom usvajanju. Potražio sam Hesov profil na fejsbuku i poslao mu kratku poruku da sam novinar iz Srbije i da tražim njegovu mejl adresu. Odgovorio je za dvadesetak minuta, i do kraja te večeri sve je bilo dogovoreno. Imali smo sreće jer smo prvi ponudili snimanje dokumentarnog filma. Menadžment kuće je prepoznao značaj priče i 14. aprila šestočlana ekipa RTV-a, bila je na putu za Poljsku, gradić Osvijećim (poznatiji po nemačkom nazivu Auschwitz) na susret sa Rajnerom. Prešli smo još dve hiljade kilometara kombijem RTV-a kroz Poljsku i Nemačku. Kockice su se potpuno poklopile, jer je i Eva doletela iz Amerike. Sa njom smo se sreli u nemačkom gradu Lineburgu, na suđenju Oskaru Greningu, knjigovođi iz Aušvica, jer je bila jedna od glavnih svedokinja. Verujem da je „Enkel“ jedna izuzetno važna priča, koja u isto vreme govori o suočavanju sa stravičnim zločinima, ali i o praštanju, u pokušaju da se takvi zločini ne ponove u budućnosti. Film sam posvetio deset hiljada Jevreja iz Bačke, koji su odvedeni i ubijeni u Aušvicu da se ne bi zaboravilo njihovo stradanje.