DRAGAN DJORDJEVI@ SUZUKI: “KONCERTI TE OBLIKUJU KAO MUZI$ARA”

Dragan Đorđević Suzuki, čelista svetskog glasa, laureat mnogobrojnih domaćih i međunarodnih takmičenja. Diplomirao je na FMU u Beogradu u klasi prof. Sandre Belić. Dobitnik specijalne nagrade publike Zlatna harfa i specijalne nagrade Udruženja kompozitora za najbolje izvođenje zadate kompozicije, nagrade Univerziteta umetnosti u Beogradu za najboljeg studenta generacije i engleske stipendije za magistarske studije u Londonu na Guildhall školi za muziku i dramu u klasi prof. Stefana Popova. Nastavio je usavršavanje na Visokoj školi za muziku u Esenu, Nemačka, u klasi prof. Jang Čang Čoa. Svirao je u Londonskom simfonijskom orkestru i bio gostujući solo čelista Royal Northern Sinfonia. Usavršavao se kod najvećih muzičara današnjice: Miša Majski, Boris Pergamenčikov, Kolin Dejvis, Aleksandar Fedorčenko, Dejvid Takeno. Koncertira u najznačajnijim svetskim dvoranama Švedske, Francuske, Rusije, Belgije, Švajcarske, Nemačke, Velike Britanije, Koreje… Kao solista nastupao je sa Bergische Symfoniker, Beogradskom filharmonijom, Kammer Philarmonie Amade, Simfonijskim orkestrom RTS-a, Plevenskom filharmonijom, Makedonskom filharmonijom, Simfonijskim orkestrom jugoistočne Evrope, Simfonijskim orkestrom FMU, kamernim orkestrom Arte, sa Vojvođanskim simfoničarima, sa ansamblom SONEMUS-Sarajevo. Sarađivao je sa umetnicima kao sto su S. Mintz, P. Skaltrop, I. Golan, T. Dun, L. Howard, J. Dafov, Dž. Adams, N. Radulović, M. Serbahov, M. Mincev, Hyo-Sun Lim, Young Chil Lee i mnogim drugim. Svira u kvartetu Rubikon, ansamblu Viva Cello iz Esena, ansamblu Serafimi i kamernom orkestru Double Sens. Na poziv maestra Valerija Gergijeva gostujući je solo čelista Simfonijskog orkestra Marinskog teatra u Sankt Peterburgu, radi na FMU u Beogradu kao vanredni profesor, a od septembra 2015. je i umetnički direktor Škole za talente u Ćupriji.


 

Nastupali ste na najprestižnijim koncertnim podijumima, šta biste mogli posebno da izdvojite?

Ako treba nešto da izdvojim to bi bio resital u novoj koncertnoj dvorani Marinskog teatra u Peterburgu. Tamo sam svirao sa mojim prijateljem Vladimirom Miloševićem. Imali smo koncert na jednom festivalu. To je u novije vreme ostavilo najsnažniji utisak na mene. Naravno, tu je i nastup u Simfonijskom orkestru Marijinskog teatra pod rukovodstvom maestra Valerija Gergijeva, jednog od najtraženijih dirigenata današnjice… to je nešto što je obeležilo poslednjih nekoliko godina mog bavljenja muzikom.

 

 

Ko vas je posebno impresionirao u muzičkom svetu od ljudi sa kojima ste imali priliku da nastupate?

Pored već pomenutog maestra Gergijeva, imam sreće da sviram i sa Nemanjom Radulovićem u ansamblu Double Sens, to je, svakako, neverovatno iskustvo za mene. Ja sam povezan sa Nemanjom na jedan interesantan način. Kada je napravio svoj najveći takmičarski uspeh, ja sam bio tu negde pored. U to vreme sam studirao u Nemačkoj i on je došao u Hanover na takmičenje Jozef Joakim. Naravno, pratio sam takmičenje i sve se dešavalo tu pred mojim očima. Nemanja je sa osamnaest godina, mislim, čak na dan njegovog rođendana, pobedio na tom takmičenju. Eto, mi smo se družili, nastavili druženje, znam ga privatno… to je jedan topao momak koji pleni dobrotom i ta se njegova dobrota oseti kada svira, sve je toliko iskreno i čisto, on to radi bukvalno onako kako oseća, kod njega nema kompromisa i uvek sa ogromnim zadovoljstvom sviram sa njim.

 

…savršen muzičar, pouzdan čovek i jedan od najmlađih pedagoga na Beogradskoj Akademiji. Posle saradnje sa praktično svim violončelistima Beograda, u potrazi za onim pravim – u kome će se sabrati sve vrline ostalih, nepomešane sa njihovim Manama, pojavio se Suzuki: muzikalan, tačan, pouzdan, maštovit, intonativno precizan. On izvlači iz violončela i ono što se od instrumenta ne očekuje, uklapajući se na taj način savršeno u generalni opis svih članova benda. Svojim tonom i važnom funkcijom basovskog instrumenta, upotpunio je ansambl na pravi način. Nije slučajno da je toliki deo mog opusa posvećen violončelu, kao što nije slučajnost ni to što ga u Serafimima svira upravo Dragan Đorđević. – Aleksandar Simić

 

 

Nemanja Radulović sasvim izvesno, bira muzičare slične sebi, osetilo se to na koncertima u Beogradu i Nišu. Imala sam sreće da budem u publici i to su događaji koji se pamte celog života. Veličanstveni koncerti, oduševljena publika, kako ste vi to doživeli na sceni?

To ću i ja sigurno pamtiti celog života… prvi put se u Beogradu desilo da se na otvorenom prostoru, kao što je Studenski park održi koncert klasične muzike i mnogo ljudi je očekivalo program koji nije klasičan, a u stvari, mi smo veći deo koncerta svirali klasičnu muziku. Nemanjin nastup, izgled i virtuoznost natera čoveka da ne razmišlja šta on svira, već jednostavno uživa u muzici. Nismo očekivali da će toliko ljudi doći, priča se da je bilo između, pet, šest, sedam hiljada ljudi, što je za koncert klasične muzike fantastično! I neverovatno je da smo na sceni osetili da ljudi apsolutno pažljivo slušaju. Dopalo mi se što je Nemanja rekao publici “Slobodno se vi ponašajte kao kod kuće, ako vam se peva, pevajte, igrajte, svirajte sa nama, aplaudirajte između stavova…” Koncerti sa Nemanjom su svima nama posebni, zbog energije koju delilimo mi međusobno i to prenosimo na publiku, prvenstveno Nemanja, naravno, on je solista i glavni bos.

 

Double Sens je srpsko-francuska muzička reprezentacija koju je odabrao Nemanja. Kako izgleda rad u tom ansamblu, kako se bira program, koliko dugo se sprema koncert?

Francuzi su dobri prijatelji Nemanje Radulovića. Upoznao ih je kad je otišao u Francusku. Sa njima ima ansambl koji se zove “Đavolji trileri” i oni često nastupaju zajedno. Odlično se poznaju i privatno i na sceni. Mi smo dopunili to do kamernog orkestra. Nemanja poznaje i sve nas ostale. Od detinjstva se znamo, još iz Škole za muzičke talente u Ćupriji. Tijanu i Kseniju Milošević poznaje preko prof. Dejana Mihajlovića, tako da se mi svi privatno dobro poznajemo i razumemo kroz muziku. Malopre ste rekli da Nemanja bira neke senzibilitete koji mu odgovaraju i eto… sve se negde poklopilo. Mi se stvarno lepo družimo sa Francuzima, oni su u suštini dosta slični nama, vole život i da li je koncert u Beogradu ili negde u Francuskoj, u Parizu, reakcije publike su iste… neverovatne! Kada Nemanja svira to bukvalno pada sa plafona, vrište… Nemanja nije samo kod nas popularan, nije to naš je, pa sada mi njega volimo, ne, apsolutno, u sali Gavo usred Pariza to su ovacije, bisevi… jednostavno Nemanja je svuda zvezda. On je momak koji je napravio veliku karijeru u mladim godinama i to će samo da raste. To je ozbiljna mega svetska karijera u konstantnom usponu.

 

Delite, verujem, ista muzička opredeljenja, kako biste ih definisali?

Nemanju od mnogih muzičara danšnjice razlikuje to što nije usko skoncentrisan samo na klasičnu muziku, on želi da prezentuje i naš folklor i našu narodnu muziku. Svirali smo i popularnu pesmu Niška Banja topla voda, to je izvanredna kompozicija, pa mislim, svira je Robi Lakatoš, pa Zajdi, zajdi, pa Kolo Pašona… to je ono što je naše, što je izvorno, što je lepo. Između ostalog, on želi i da pokaže svetu da mi tako nešto imamo i da ne postoji loša i dobra muzika. Postoji samo loše i dobro izvođenje, tako da on to radi na vrhunskom nivou i mi mu pomažemo u tome. I ja lično volim da probam nešto novo, zašto ne i neki rok? Važno je kako ćete to da izvedete i interpretirate. Nemanja ima široko shvatanje muzike, tako da se dobro razumemo.

 

 

Poznato je da ste još od šeste godine učili violinu po čuvenoj “Suzuki metodi”, kakva je to metoda?

Pa, ja ne mogu da se pohvalim da znam da vam objasnim tačno detalje, zato što sam samo počeo da sviram po toj metodi. Bila je to ideja profesorke solfeđa Gordane Spasojević i profesora violine Đerđa Zazrovića. Moj otac je radio u školi u Ćupriji kao vaspitač. On nije bio muzičar, a kako sam ja tu trčao po hodnicima I io nestašan, on im je rekao – Dajte mu nešto da svira. Oni su odgovorili da može po “Suzuki metodi” i onda je sve počelo. Nisam ja izabrao instrument, čelo je izabralo mene, tako se to desilo. “Suzuki metoda” je učenje muzike bez nota, po sluhu. U tom trenutku nisam znao note, imao sam šest godina i bio jedini đak koji je te godine upisao školu. Da ne bih bio sam na svim tim predmetima, predložili su da učim sviranje po toj metodi, dok ne dođe još neko. Onda sam dobio jednog druga kad smo krenuli u drugi razred… Violina je divna, obožavam je. Znam napamet violinski repertoar, ima toliko toga napisanog, ali eto violončelo me je više privuklo.

 

Rekli ste da je violončelo izabralo vas, gde vas je kasnije vodilo, kako izgleda vaš muzički put, koje su tačke na tom putu za vas posebno značajne?

Puno toga su odredili moji pedagozi. Ja sam stvarno imao sreće, pored toga što su to veliki stručnjaci, oni su i divni ljudi. Iz Ćuprije sam otišao u Beograd sa 17 godina, trebalo je da odem u Keln da studiram, međutim to je bilo u ono vreme kada je ovde kod nas bila očajna situacija i jednostavno moji roditelji nisu mogli da mi pomognu u tome. Ostao sam u Beogradu i uopšte ne žalim, naprotiv. Trudio sam se maksimalno da iskoristim to što imam u svojoj zemlji i to bih preporučio svakom mladom muzičaru… da ne ide po svaku cenu u inostranstvo, već da ode što jači odavde. Tamo je konkurencija strahovita. Ja sam u Beogradu imao sreće da sviram u Gudačima Sv. Đorđa i da nastupam sa njima solo… i trudio sam se da što više sviram. Bio sam u klasi prof. Sandre Belić, naučio puno od nje i onda otišao u London kod prof. Stefana Popova, koga sam baš sinoć sanjao… neverovatno, moram da ga zovem… on mi je puno pomogao i postali smo dobri prijatelji.

 

Bliski ste sa svojim profesorima i dalje?

Da, sa svima, nažalost Relja Ćetković više nije sa nama. Najveći pečat na mene je ostavio prof. Jang Čang Čo. Iz Londona sam otišao u Esen, a upoznao sam ga pre toga na jednom takmičenju. Kada sam položio prijemni ispit, bio sam oduševljen što ću raditi sa takvim čelistom… da studiram kod njega, a potpuno sam bio šokiran kakva je to ljudska veličina. Imao sam sreće, jer je cela klasa prof. Čoa bila sastavljena upravo onako kako je on želeo… svi su različiti, svi su posebni. Fenomenalno smo se slagali i te, skoro tri godine u Nemačkoj, stvarno su bile fenomenalne, a usput… upoznavao sam izuzetne muzičare.

 

Pohađali ste master klas kod vodećih čelista današnjice, kod Miše Majskog, između ostalih.

Pa da, to je fenomenalno, Miša Majski je jedno od najvećih imena klasične muzike i svaki njegov savet ili predlog je dragocen, tako da je to iskustvo nešto posebno.

 

 

Umetnici su najveće blago jedne nacije i možemo da budemo ponosni na sve vas, umetnike i činjenicu da smo nadarena nacija. Uz koncerte širom sveta, predajete i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, kako usklađujete obaveze?

Protekle tri godine bio sam solo čelista u Ljubljani, u Simfonijskom orkestru RTV Slovenije. Bilo je jako naporno, jer sam uporedo radio i u Beogradu, imao svoju klasu na Fakultetu i radio non-stop. Kada sam imao solistički nastup ili resital, morao sam nečega da se odreknem. Nekada, zbog ranije pruzetih obaveza nisam mogao da sviram sa Nemanjom, što je nezamislivo… ko to ne bi voleo, ali jednostavno sam morao da sviram, recimo u Ljubljani… Bilo je jako naporno i odlučio sam da prekinem. U Ljubljani sam stekao prijatelje i u kontaktu sam sa kolegama, sudentima i učenicima, pa ću ponekad održati master klas, ali prvenstveno ću biti u Beogradu. Biće lakše, imaću više vremena za sebe, koncerte i solo nastupe, koji su za mene najveći užitak. Apsolutno, osećam neopisivo zadovoljstvo i u napredovanju mojih studenta. Lepota je kada se tu pred vama dešava taj progres… pratite rezultat pedagoškog rada iz dana u dan…

 

Ima li nešto novo vezano za selektorske dužnosti na Čelo festu?

To je jedna tužna tema. Čelo fest se već dve godine nije desio. Jugokoncert više ne postoji, pripojen je Cedefu, centru Beogradskih festivala. Veliku zahvalnost dugujemo Vesni Kabiljo, koja je puno uradila za ovaj veliki Festival. Nažalost, ona nije više sa nama i kao da je Čelo fest otišo sa njom. Njoj u čast, mi ćemo morati da se potrudimo da ovaj Festival opstane.

 

 

Kad se osvrnete, mada je previše rano za svođenje računa u vašim godinama, šta smatrate najdragocenijim u dosadašnjoj karijeri?

Pa eto, upravo to kakve ljude imam oko sebe. Moja porodica, roditelji, moja lepša polovina, koliko podrške su mi dali, maksimalno razumevanje i konstantnu podršku. Za muzičara je jako bitno njegovo okruženje. U kvartetu Rubikon našao sam ljude koji me razumeju, ali mi sada nemamo vremena da nastupamo, zato što smo se nekako raštrkali po svetu. Prva violina Roman Simović, svetski violinista, fenomenalan i moj dobar prijatelj, koncert majstor je Londonskog simfonijskog orkestra, a Miloš i Branko su u Bamberškim simfoničarima. Tih par godina sviranja i druženja sa njima je bogatstvo koje ostaje za ceo život. Opet ponavljam, koncerti te oblikuju kao muzičara i konstantno napreduješ. Svi ti ljudi koje sam upoznao i njihovo iskustvo prenešeno na mene… prijatelji koje sam stekao baveći se muzikom, to je najveće bogatstvo.

 

Kakvi su vaši planovi?

Imao sam koncerte u Nišu za otvaranje NIMUS-a, zatim koncert u Belgiji, pa koncert sa Vojvođanskim simfoničarima, koncerti u Beogradu, Zagrebu i Nišu sa Nemanjom i Double Sens, a tek snimanje novog CD-a sa njima, tačnije, u martu smo snimali dela J. S. Baha za Deutsche Gramofon. U avgustu ove godine ću ponovo, kao i prošle godine biti na Letnjoj školi muzike Strings u Leskovcu. Orkestar Škole za talente iz Ćuprije, čiji sam umetnički direktor, priprema se za nastup na zatvaranju BEMUS-a sa Romanom i Milenom Simović.  Izuzetno se radujem da će Ćuprija posle puno godina opet nastupiti na BEMUS-u. Oktobra ću svirati Prvi Šostakovičev čelo koncert na BEMUS-u sa Vojvodjanskim Simfoničarima, a dirigovaće veliki maestro Emil Tabakov. Dva dana pre ovoga, sviraćemo isti program za otvaranje koncertne sezone Simfoničara u Novom Sadu. Eto, planiram da se malo odmorim posle ove, rekao bih pune koncertne sezone i nakupim energiju za nove izazove koji me očekuju. Prijalo bi bar pet dana na moru, bez instrumenta, tu blizu, što bliže.

 

Razgovor vodila: Ivana Ristić

Intervju je objavljen u saradnji sa magazinom umetnosti “Apero nuovo”

 

 

Objavljeno Autor: Marko Micić Postavljeno u INTERVJUI, NAJAVE, Vesti

Napiši komentar

Please note: JavaScript is required to post comments.