NIKOLA VRANJKOVIĆ: “JA NE BIH NIKAD PRESTAO DA SE BAVIM MUZIKOM”

Nikola Vranjković je 10. aprila u Nišu predstavio svoju novu zbirku pesama “Bremeplov”, kao i istoimeni mini album. Na konferenciji za medije govorio je o knjizi, ljudima koji su mu pomogli, pesmama i gostima na albumu, saradnji sa niškom izdavačkom kućom Black Planet Records…

Nakon konferencije, razgovarale smo sa Nikolom o Block Out-u, muzici, poeziji, novom bendu koji ga sada prati i još mnogo čemu…

Zašto si napustio Block Out?

Ja nisam napustio Block Out ali sam to pročitao preko interneta. Nikad u životu ne bih napustio Block Out, ja sam Block Out. Ne bih da širim tu temu zaista.

O poslednjem koncertu Block Out-a u Nišu…

Kad mi je objašnjeno da prekidamo dalju saradnju tražio sam da još odsviramo koncert u Nišu koji je već bio zakazan i to se i dogodilo. Na pres konferenciji sam izjavio da će taj koncert u Nišu biti jedan od meni najdražih koncerata Block Out-a i to je tačno. Niš je u samom početku naše karijere bio možda i najvažniji grad u Srbiji za nas, po broju onih koji su nas pratili. Taj koncert je stvarno trebalo odsvirati. Mnogi ljudi su znali dosta preko raznih kanala i ćutali o tome… a došli su na… sahranu benda.

S obzirom da sada pored toga što pišeš tekstove, ti si taj koji ih direktno prenosi na publiku. U čemu je razlika u tvojoj izvedbi i izvedbi Milutina Jovančića Mite? Da li je sada naglašena ta iskrenost koju sâm autor ostvaruje prilikom direktne komunikacije sa publikom?

Ja o tome ne razmišljam. To su moje pesme. Moj život se tetura u njima. Mogu da razmišljam samo o tome da što bolje otpevam te pesme. Nisam očekivao da će mi se ikada desiti da treba ja sve da ih pevam, ali desilo mi se. A s druge strane to je sada ispalo kao jedna vrsta privilegije.. Ono što je meni dalo snagu da mogu da uđem u ovo je uopšte ta interakcija sa publikom. Ali ja svakako to nikad nisam planirao i bio sam malo iznenađen a onda sam jako brzo rešio da radim i da u krajnjoj liniji napravim još bolji bend…

Okupio si bend od ljudi koji, pre svega, vole tvoju muziku. Kako si zadovoljan trenutnom saradnjom i interakcijom članova?

Ja sam i u Block Out-u imao jednog čoveka sa kojim nisam morao da razgovaram – razumeli smo se pogledom. Ovde su svi takvi. To je nešto što je meni jako potrebno, naročito sada u ovim godinama. Ne moram nikom da se pravdam i ne moram da trošim vreme na neka silna uvežbavanja sa nekim ko to neće da prihvati ili ne želi kod kuće da radi na tome. Hoću da kažem da uživam sada više nego ikada, ne želim nikoga da uvredim, ali sam jednostavno slobodniji. Poštujem ljude sa kojima sada sarađujem jer su mi puno pomogli da izađem iz jedne teške situacije. U neku ruku su me spasili od lutanja. Ja ne bih nikad prestao da se bavim muzikom, ali bi put možda bio krivudaviji.

Tvoje pesme su ispunjene dubokim intimnim emocijama. Da li se ogoljavaš zbog sebe ili zbog publike?

Ja sam prvi put o publici počeo da razmišljam od 1. septembra, kada sam shvatio koliko su ljudima jedino bitne te pesme i koliko su te pesme prevazišle mene kao autora, Block Out kao bend i sve ostalo. Da su ljudi jednostavno insistirali da te pesme ostanu da žive. Za ovih 20 godina nekome neka pesma znači najviše na svetu, kao što i tebi znači neka, meni neka druga, itd. Do tad nisam, do tad sam bio prilično sebičan u smislu da ja radim to za sebe.

Rekao si da kada pišeš “za sebe”, tada nastaju najbolje pesme. Kakvo je stanje duha potrebno da napišeš pesmu kojom bi bio zadovoljan?

Ja pesme uglavnom pišem kada imam neki problem, kada mi nije dobro. Kad sam srećan, to imam s kim da podelim, ne moram sam da se čaurim i da izbacujem to iz sebe. Naravno, napisao sam ja u životu i lepih ili srećnih pesama. A kada sam tužan ili osećam neki problem, koji svi u principu osećamo, kada ga osećam u datom momentu možda malo više, ja ga tad pišem. Nema tu nikakve filozofije, niti ja mogu da obećam da ću od sutra da napišem još 10 velikih pesama. Možda neću ni jednu. Neke pesme sam napisao u najstašnijim trenucima svog života i uopšte ne bih voleo da mi se dese ponovo. Ni “Majdan”, ni “Rođendanska pesma”… Zaista ne bih voleo da mi se dese…

Da li si prvo bio pesnik ili muzičar? Šta je u tvom slučaju starije?

Slušao sam razne priče muzičara i slikara. Prisustvovao sam i jednoj raspravi gde je na kraju jedan slikar rekao: “Kada udari grom, prvo se vidi munja pa se tek onda čuje zvuk i to je tačno.” To je zbog toga što je taj grom daleko udario. Ako grom udari bliže, munja i zvuk postaju isto. I najlepše pesme se prave kada u istom momentu pišete i tekst i muziku. Slažete, nadovezujete i sklapate.

Da li je istina da si počeo da pišeš zahvaljujući drugu Titu?

Da. U knjizi postoji priča koja govori o tome – “Kastracija potencijala”… To je bilo jako davno. Kada je umro drug Tito, ceo komšiluk je vrištao, mi smo igrali fudbal i onda smo morali da uđemo u kuću jer su roditelji i komšiluk bili u transu. Mene to nije dotaklo, jer sam Tita video samo jednom, sa 300 metara na nekoj paradi i nisam mogao sebe da nateram da budem toliko tužan. A onda sam morao da pišem sastav o tome. Jedan dečak koji je bio najlošiji u razredu je napisao najbolji sastav, a učiteljica je njemu dala lošiju ocenu nego svima nama. Te prve klinačke priče sam pisao koristeći stil tog dečaka, on je već tada imao stil. Počeo sam da pišem jer sam želeo da naučim da pišem kao on. Bilo me je strašno sramota od te moje petice. Ali, to se redovno dešava kod nas .. Cela država se pretvorila u tu učionicu u kojoj sam ja tad dobio nezasluženu peticu.

Da li veruješ u socijalno angažovanu umetnost? Na koji način umetnost utiče na promene?

Umetnost može da pokrene ljude na razmišljanje, ali one ljude koji su spermni da se bave razmišljanjem. Ona ne može da utiče na promene i nije dobro da utiče na promene. Može da bude energens, vrsta vitamina. Sve stvari koje se prebrzo dogode, pa previše i prebrzo utiču na svet, brzo i nestanu.

Baviš se i produkcijom novih bendova. Da li bi izdvojio neki bend?

Bend “Bolesna štenad”, koji nije baš nov, će napraviti čudo sledeće godine. To je bend koji jako pametno marketinški postavlja stvari… Moj producentski rad iz prošle godine koji će verovatno biti najzapaženiji je vezan za grupu “E-play”. Pesma “Divan dan” je postala veliki hit, iako smo mi tipovali na neke druge pesme.

Koji savet bi dao tim mladim izvođačima?

Da rade sami, da se ne upliću u tu neku priču vezanu za neke firme koje im nešto obećavaju. Da ne potpisuju ništa ako ne moraju da potpisuju. I savet autorima – da zaštićuju sve svoje. Od imena, svog projekta, do svake svoje pesme. Nikad ne znate šta može da vam se desi u životu. Sve što stvarate zaštitite na bilo koji način. Makar sami sebi poslali pismo, pa imali taj pečat sa datumom kad ste ga poslali. Ne morate ga otvarati. Samo neka stoji datum.

Takođe si i majstor zvuka Bajagi i Instruktorima već godinama. Kako se ti provodiš na njihovim koncertima, s obzirom da vam je muzički izraz drugačiji?

Pa, i ne baš. Mi privatno slušamo istu muziku. Zadnjih deset godina putujemo zajedno. Mnogo muzike smo podelili međusobno. Velika je čast raditi i putovati sa takvim autorom. Od njega sam puno naučio. Najviše sam ponosan na poverenje koje mi je ukazano. Imao sam i sreće da dugo godina sarađujem sa velikim umetnicima kao što su Masimo Savić, Darko Rundek, “Ortodox Celts”, “Darkwood Dub”, “Let3”, i mnogi drugi… Ponosan sam na svako od ovih imena.

Vratimo se na knjige. Šta ti čitaš i koju knjigu bi preporučio našim čitaocima?

Poslednjih godina jako malo čitam zbog nedostatka vremena, što je baš glupo. Čitao sam juče Branu Petrovića po ko zna koji put… Ponovo čitam “Kamenog spavača” Mak Dizdara, ne znam zašto mi se vraća… Knjigu koju bih peporučio posle 20 godina, koju sam čitao 5 puta u životu, najobimniju sa najmanjim brojem strana, važnija i od “Malog princa” i od knjige “Galeb Džonatan Livingston”, je druga knjiga Ričarda Baha “Iluzije”. Knjige koje uvek mogu da čitam su “Golać na urvini” braće Arkadija i Borisa Strugtskih i “Adu” Mome Kapora.

Iz tvoje perspektive – smisao postojanja čoveka i uloga umetnosti…

… Ja ne umem da odgovorim na to pitanje. Postoji nekoliko odgovora koje bih sad dao, ali ja ništa od toga još nisam uradio. I ako budem uspeo za života, jednom ću da kažem koji su to odgovori…

Milica Micić i Tijana Paunović