ZIJAH A. SOKOLOVIĆ – CABAres CABArei

 Predstava CABAres CABArei ušla je u svoju treću deceniju igranja…Posle Beča, gde je premijerno izvedena 1993. godine, i gostovanja po celom svetu, ovaj vrstan umetnik i profesor glume, izvešće svoju „životnu komediju“ i u Nišu 25. aprila u Koncertno izložbenoj sali Fakulteta umetnosti u Knjaževačkoj 2a sa početkom od 19.30 sati.

 

Gospodine, šta vam znači Zijah A.Sokolović?

A je prvo slovo imena moga oca, Asim. Tako ga se, s vemena na vrijeme, sjetim u ovom galopu svakodnevice.

Zašto kabare?

Možda zato što kao moguća pozorišna forma brzo i duboko prodire u zaboravljeni fond asocijacija koje čine strukturu našeg života.

Res, Rei?

Najčešće asocijacije usamljenog čovjeka u krizi srednjih godina: stvar, stanje, okolnost, uzrok, imanje, dobro, državna vlast, djelo, čin, priroda, istina, posao, parnica, korist, interes…

A zašto “životna komedija”, kako i piše u Vašem programu?

Hm, možda zato što se iz ugla kabarea život i čini kao “komedija” ili da ljudi  prestanu život gledati tragično ili je život stvarno samo “komedija” ili…

CABAres CABArei od Beča 28. januara 1993. do ovih dana igrate 22 godine.

Šta ja mogu kada svaki sekund, svaki sat, svaki dan neki novi ljudi padnu u krizu srednjih godina, dakle, mogu i moram da ih igram, da bi i njima i meni bilo lakše.

Koliko se razlikuje Vas kabarea, danas, u odnosu na vreme kada je premijerno izveden?

Motiv da se igra je ostao isti, ako ne i jači. Tekst je ostao isti, malo se “udebljao” u bulevarskim elementima. Razlika je u godinama, sada sam i ja stariji 22 godine i malo, malo nervozniji…

Zašto nervozniji?

Zato što sam stariji i ne želim da nekulturno starim! To je, u stvari, glavna dramska radnja mog kabarea: kultura starenja!!

Vaš kabare je žestok dijalog svakodnevne tragičnosti i komičnosti. Smeju se do suza i zamisle do bola. Šta je teže,  nasmejati ih ili zamisliti?

Najteže ih je dovesti u pozorište, a da gledaju i razmišljaju o tome šta vide i čuju, a ne šta očekuju!

CABAres, CABArei traje 150 minuta? 

Šta je to 150 minuta u odnosu koliko života provedu ispred televizora?

Široj javnosti ste poznati iz tv serije “Ljubav, navika, panika”, iz filmova…

Eto, prilike da se upoznamo i u pozorištu…

Generacije i generacije su odrastale uz vaše bajke za “laku noć”…

To su oni koji danas padaju u krizu srednjih godina i grčevito se bore da kulturno stare…To su oni, koji i dalje slušaju bajke za “laku noć”, samo što su sadržaji drugačiji…

U  Ateljeu 212. igrate “Pošto pašteta” Tanje Šljivar u režiji Snežaner Trišić…

Predstava nove generacije mladih koja nas upozorava da nam je i “pašteta” danas preskupa!

I kako ocenjujete pozorišni život u Srbiji?

U ovoj ludosti “X faktora” teško će žiri pustiti pozorište do finala.

Stanislavski je rekao da je “scena istina – ono u šta iskreno veruje glumac…” 

Stanislavski je nastao kao suprotnost carskoj Rusiji i mi svi glumci moramo da “vjerujemo” da je naša “iluzija” moguća svakodnevna istina.

A “daska koja život znači”?

Zvuči romantično, ali je komično u svojoj tragičnosti i tragično u svojoj komičnosti. To je predstava “Glumac…je glumac…je glumac”, koji se igra 36 godina, skoro 1580 puta, sa još dvadeset glumaca u dvadeset zemalja svijeta…

Vi ste Ambasador dobre volje UNDP-a?!

Jesam, valjda je lakše stariti kao “ambasador”?

Kako god statrio Zijah je kao vino. Vremenom i njegov CABAres CABArei dobija na sve većoj vrednosti. Svi vi koji želite da kroz dva i po sata prepoznate i svoje živote i svoje strahove i svoje želje dobro ste došli!